Teret (ne) izrečenog

Autor: Ivica Cvetković
Teret (Ne)Izrečenog
U sumrak, kad se svetla Vranja pale jedno za drugim, a miris lipe prožima vlažan vazduh, ona bi se umotala u tišinu. „Lakše joj je bilo da slaže da je sasvim okej nego da objašnjava što nije.“ Oh, kako je to poznato na ovim našim prostorima, gde se tuga često krije iza osmeha, a bol se ćuti u ime mira. Nije to bio samo umor od reči, već duboki, teški teret objašnjavanja – zašto srce steže, zašto duša plače, zašto se jutro budi s previše senki.
Svaki put kad bi je neko pitao „Kako si?“, njeno „Dobro sam“ bilo je poput dobro uvežbane melodije, naučene još u detinjstvu. Jer, kako objasniti sve te slojeve koje nosi u sebi? Kako izreći prazninu koja zeva, a da ne opteretiš onoga ko pita, a i sebe samog ne izložiš sudu ili, još gore, sažaljenju? Lakše je bilo samo klimnuti glavom, progutati knedlu i pustiti da se reči rastvore u vazduhu, ne dostižući suštinu.
„Onako, leži na ramenu i laže da je srećna.“ To rame, možda sigurno, možda voljeno, a opet, prepreka za istinu. Gledala bi u daljinu, ka Prokletijama koje se naziru u noći, ili ka starim vranjanskim krovovima, i svaka zvezda na nebu činila se bliža i razumljivija od sopstvene duše. Pretvarala se, ne iz zlobe, već iz nemoći. Jer, reći „Nisam srećna“ značilo bi razgolititi se pred svetom koji često nema razumevanja, pred sobom samom koja se boji tog priznanja.
I tako, u tišini noći, dok Vranje spava, a život teče svojim ustaljenim tokom, ona bi lagala. Lagala bi srcu koje je krvarilo, umu koji je vukao teške misli, i duši koja je vapila za olakšanjem. I u toj laži, pronašla bi privremeni mir, onaj gorki mir koji dolazi sa prihvatanjem da je lakše biti sasvim okej – makar samo za kratko – nego se suočiti sa onim što zaista nije. Ipak, duboko u sebi, znala je da će taj teret izrečenog, ili neizrečenog, jednom morati da se razotkrije. Jer nijedna laž, pa ni ona najdobronamernija, ne može večno da sakrije bol.