Autor:Ivica Cvetković
Dah Tišine i Četiri Reči Koje Menjaju Svet
U drevnim planinama, tamo gde se nebo spaja sa zemljom i gde je tišina glasnija od bilo koje buke, živelo je jedno staro znanje. Nije bilo zapisano na pergamentima, niti ugravirano u kamenu, već se prenosilo šapatom, sa srca na srce. Zvali su ga Ho’oponopono.
Zamislite da je vaš život, sa svim svojim usponima i padovima, radostima i tugama, poput ogromne, prelepe šume. U toj šumi, ponekad naiđete na zbunjenost, na zamršene staze, pa čak i na gusto, neprohodno žbunje koje vam brani pogled. To žbunje, te prepreke, to su u stvari uspomene – sećanja na nešto što se dogodilo, na reči koje su izgovorene, na osećanja koja su proživljena. Ona nisu nužno loša, ali se ponekad nagomilaju i stvaraju nered, sprečavajući nas da jasno vidimo put pred sobom.
Ho’oponopono nije magična formula koja će ih iseći jednim zamahom. Ne. On je više kao nežni šapat, poziv upućen samom sebi, da se vratite u epicentar svoje šume – u njeno srce, u onaj najmirniji kutak gde je sve savršeno jasno.
„Žao mi je.“
To je prva reč koju šapnete. Nije izvinjenje drugome, već sebi. Priznanje da ste možda nesvesno, ne znajući bolje, dozvolili da se to žbunje nagomila. Priznanje da je u vašem unutrašnjem svetu nešto stvorilo neravnotežu. To je gest poniznosti pred istinom, pred božanskom mudrošću koja prebiva u vama. To je tihi, iskreni uzdah oslobađanja.
„Molim te, oprosti mi.“
Ovo nije molba upućena nekom izvan vas. Ovo je molba upućena vašem Višem Ja, vašoj unutrašnjoj božanskoj iskri, da oprosti tu nesvesnost. Da oslobodi vas, i sećanja, od tereta te nagomilane energije. To je kao da tražite od sebe da se oslobodite teškog ranca punog nepotrebnih stvari. To je prepoznavanje da ste stvoritelj svog iskustva i da imate moć da ga i transformišete.
„Hvala ti.“
Ovo je zahvalnost. Ali ne samo za ono što je dobro. Hvala je upućena i samoj situaciji, samom žbunju, jer vam je pokazalo gde je potrebno čišćenje. Hvala što vam je pružilo priliku da se vratite u centar svoje moći. Hvala što vam je otkrilo put ka unutrašnjem miru. To je duboka zahvalnost za spoznaju, za mogućnost promene, za neprestanu podršku unutrašnje mudrosti.
„Volim te.“
Ovo je najmoćnija reč. To je priznanje bezuslovne ljubavi prema sebi, prema svemu što jeste, i prema izvoru života. Ljubav je ta koja rastvara sve prepreke, koja čisti svo žbunje. Ona je poput toplog sunca koje topi led i donosi proleće. Kada kažete „Volim te“, vi uspostavljate direktnu vezu sa božanskom energijom, sa čistom inspiracijom. Vi se povezujete sa savršenstvom koje prebiva u vama, i koje čeka da bude otkriveno.
I tako, u tišini, ponavljajući ove četiri reči, malo po malo, vaše sećanje se čisti. Žbunje se proređuje. Staze postaju jasnije. A vi, vi vidite svoju šumu u svoj njenoj lepoti, oslobođenu tereta prošlosti, spremni da zakoračite napred sa lakoćom i mirom. Ho’oponopono je, dakle, neprekidni dah čišćenja, povratak kući u vaše sopstveno srce, gde je sve moguće.
