Kuga Zaborava: O neutralnima i Ceni Tišine.
Autor:
Ivica Cvetkovic
U tkivu stvarnosti, gde svaka nit nosi boju strasti, uverenja ili otpora, postojanjem titraju i oni bez boje – neutralni. Oni su arhitekte tišine, majstori izbegavanja, večno usidreni u limbu neodlučnosti. Naizgled bezazleni, čak i „razumni“ u svojoj neangažovanosti, njihova pozicija je zapravo kukavičko utočište, moralna kapitulacija maskirana u navodnu objektivnost.
Ne, to nije mudrost. To je bekstvo. Bekstvo od odgovornosti, od neugodnog izbora, od rizika da se zameri. Oni su poput posmatrača požara koji odbija da donese vodu ili pozove pomoć, jer „ne želi da se meša“. Njihova „neutralnost“ je pasivno odobravanje statusa quo, ćutanje koje odzvanja kao saučesništvo.
Dante Aligijeri, genijalni prorok ljudske duše, nije imao milosti za takve. Smeštajući ih u predvorje Pakla, ne dostojne ni paklenih muka, niti raja, on ih je osudio na večnu sramotu. Setite se njegovih reči, ne samo kao poetskog prizora, već kao moralnog imperativa:
“Ne spominjimo ih, nego ih gledaj i prođi!“
Ova rečenica nije samo poziv na prezir, već i upozorenje. Ti su ljudi, po Danteu, bili toliko beznačajni, toliko lišeni bilo kakvog duhovnog traga, da ih ni sam Pakao nije hteo. Oni su bili večno osuđeni na jurnjavu za praznim zastavama, bodeni osama i muvama – simbolima njihove beskorisnosti i odbojnosti čak i za prirodu samu. Njihova kazna je bila da ih svet zaboravi pre nego što su ikada istinski postojali.
U svetu koji vapi za pravdom, gde nepravda bije na sva zvona, gde laž dominira javnim diskursom, neutralnost nije opcija, već izdaja. To je čin oduzimanja glasa žrtvama, zatvaranje očiju pred patnjom. Biti neutralan usred moralnog haosa znači biti deo haosa. To znači dozvoliti da tama pobedi, jer se nismo usudili da upalimo svetlo.
Krajnje je vreme da se odbaci udobnost neangažovanja. Prava snaga leži u zauzimanju stava, čak i kada je teško. Bolje je biti na pogrešnoj strani (i naučiti) nego biti ni na jednoj. Jer, konačno, sudbina neutralnih nije zaborav u paklu, već zaborav u životu. Oni su tihi eho, kuga praznine, koji podseća da je najveći greh, možda, onaj koji se nikada ne počini – greh nečinjenja kada je delovanje bilo imperativ.
